Većina ljudi kada se sprema za prvi susret uživo provede sate u grozničavom razmišljanju o tome šta će reći. U glavi se vrte scenariji, spremaju se duhovite opaske, smišljaju se priče o poslu, putovanjima ili anegdotama iz mladosti, sve u uverenju da je dobar sastanak onaj na kome razgovor ne staje ni na sekund. Postoji duboko ukorenjen strah od one neprijatne tišine u kojoj niko ne zna šta bi rekao, pa mnogi sagovornici, vođeni tom unutrašnjom panikom, upadnu u zamku beskonačnih monologa. Rezultat takvog pristupa često bude potpuno suprotan od željenog: umesto da ostave utisak zanimljive i elokventne osobe, oni deluju egocentrično, naporno i pre svega nesposobno da primete živog čoveka koji sedi sa druge strane stola.
Istinsko slušanje je danas postalo najređa, a samim tim i najprivlačnija ljudska osobina. Živimo u vremenu gde svi žele da govore, da iznesu svoje stavove, da se slikaju i nametnu svoje mišljenje, dok je izuzetno malo onih koji su spremni da zaista zastanu i saslušaju šta neko drugi ima da kaže. Kada sednete preko puta nekoga na prvoj kafi, vaš cilj ne treba da bude fasciniranje sopstvenom biografijom, već stvaranje sigurnog i mirnog prostora u kome sagovornik može da se otvori bez straha da će biti prekinut ili osuđen. Slušati ne znači samo ćutati dok čekate svoj red da kažete ono što ste već unapred naumili; slušati znači obratiti pažnju na boju glasa, na pauze u govoru, na sjaj u očima kada se spomene određena tema ili na tugu u pogledu kada se dotakne neka teška uspomena.
Postavljanje smislenih i pažljivih pitanja pokazuje da ste zaista prisutni u razgovoru. Umesto formalnih pitanja o radnom vremenu ili opisu posla, mnogo je lepše pitati sagovornika šta ga u tom radu najviše raduje ili kako izgleda njegov savršen dan kada nema nikakvih obaveza. Kada čovek vidi da vas iskreno zanima njegov doživljaj sveta, nestaje ona početna krutost i distanca. Ljudi se opuštaju tek onda kada osete da ih sagovornik ne meri po nekim nevidljivim kriterijumima, već da ih prihvata sa uvažavanjem. Taj osećaj prijatnosti je osnova na kojoj se rađa prava privlačnost, jer nas magnetski privlače oni ljudi u čijem se prisustvu osećamo viđeno i vredno.
Podjednako je važno naučiti da se podnese tišina bez osećaja krivice ili stresa. U svakom prirodnom razgovoru postoje trenuci kada se tema privede kraju, kada oboje spustite pogled, popijete gutljaj toplog napitka ili pogledate prolaznike kroz prozor lokala. Nezreli i nesigurni ljudi u tim trenucima odmah počinju da mucaju, izbacuju nasumične rečenice ili posežu za telefonom kako bi prikrili sopstvenu nelagodu. Sa druge strane, zrela osoba zna da je tišina sasvim normalna stvar. Ako umete da podelite nekoliko sekundi tišine uz blag, miran osmeh, vi time šaljete poruku da ste potpuno stabilni, da vam je prijatno u sopstvenoj koži i da nemate potrebu da glumite animatora zabave. U toj tišini se često dešava mnogo dublje prepoznavanje nego u bujici izgovorenih reči.
Kada se sastanak završi, niko neće prepričavati vaše rečenice od reči do reči, niti će pamtiti svaku informaciju koju ste podelili o svom radnom mestu. Ono što ostaje urezano u pamćenju jeste unutrašnji osećaj koji je ta osoba ponela sa sobom dok se vraćala kući. Ako je taj osećaj bio mir, rasterećenost i svest da je neko proveo dva sata iskreno zainteresovan za nju, budite sigurni da će poželeti da vas vidi ponovo. Zato sledeći put kada sednete na kafu, ostavite svoje monologe po strani, utišajte sopstveni ego i dozvolite sagovorniku da vam pokaže ko je. Možda ćete se iznenaditi koliko lepote možete otkriti samo ako naučite da pažljivo slušate.
Umetnost slušanja na prvom sastanku: zašto je tišina nekada vrednija od stotinu izgovorenih reči
