Ja sam Nebojša, imam pedeset godina, živim u Užicu, a radim na Zlatiboru gde imam sopstvenu radionicu za izradu unikatnih drvenih brvnara, letnjikovaca i masivnog enterijera. Ceo svoj vek radim sa borovim i hrastovim drvetom, udišem miris smole i stvaram objekte koji ostaju da prkose vetru, snegu i godinama. Rad u prirodi i na planini naučio me je da poštujem jednostavnost, čiste linije i trajnost. Ne volim ništa što je sklepano na brzinu samo da izgleda lepo spolja, a iznutra šuplje; isti taj stav imam i prema ljudima i odnosima. Imam svoju kuću, radionicu, terensko vozilo i siguran posao, potpuno sam stambeno i materijalno obezbeđen, bez dugova i bez potrebe da bilo kome polažem račune.

Visok sam 181 centimetar, krupnije, radničke i stabilne građe sa oko 90 kilograma, sa gustom sedom kosom i bradom koju nosim godinama. Oblačim se toplo, jednostavno i kvalitetno: udobne planinske cipele, tople flanelske košulje, prsluci i farmerke. Ne podnosim salonska okupljanja, preglasne kafiće i foliranja. Moj pojam dobrog dana jeste kad završim rad na brvnari, pa sednem ispred radionice na drvenu klupu, naložim vatru i gledam kako sunce zalazi iza planinskih vrhova. Znam da kuvam domaća jela, volim zlatiborski pršut, domaći sir i čašu prave domaće rakije pre ručka, ali alkohol pijem isključivo uz meru i red. Vikendom volim da odem do Tare, prošetam stazama gde nema turista ili sednem pored jezera Zaovine sa štapom za pecanje.

Iza sebe imam brak koji se ugasio pre osam godina. Moja ćerka je odrasla, živi i radi u Novom Sadu, imamo prelep odnos pun ljubavi i poštovanja, ali ona ima svoj životni put. Razišao sam se mirno i dostojanstveno, bez svađa i zameranja, i od tada živim samostalno. Smatram da su pedesete godine prelepo životno doba kada čovek napokon tačno zna ko je, kada je prošao sve mladalačke zablude i kada može da uživa u plodovima svog rada sa nekim ko to ume da ceni i uzvrati toplinom.

Voleo bih da mi se javi slobodna, normalna, zrela i topla žena od 42 do 54 godine iz Zlatiborskog okruga, Šumadije, Beograda ili Bosne, mada ako se prepoznamo, daljina ne igra nikakvu ulogu. Treba mi saputnica koja voli planinu, prirodu, miris drveta i pucketanje vatre u kaminu. Ne tražim ženu da mi bude radnica niti domaćica, već prijatelj, podrška i neko koga ću držati za ruku dok šetamo kroz borovu šumu. Cenim poštenje, vernost, blagu narav i osmeh koji rasteruje sve brige. Sa mnom ćeš uvek imati stabilnog čoveka, zaštitu, toplu reč i sigurnu luku.

Ako ti se dopada ova jednostavna planinska priča i ako želiš miran i stabilan život udvoje, javi se. Napiši mi poruku na mejl ili preko WhatsApp-a, reci mi par rečenica o sebi i šta za tebe predstavlja mir. Odgovoriću ti čim završim rad u radionici, pa da popijemo kafu u Užicu ili na Zlatiboru i vidimo gde smo.