Daljina koja nas je spojila: kako su se pronašli Gordana iz Švajcarske i Jovan iz Čačka

Kada u pedesetim godinama počinjete život iz početka, nosite sa sobom teret prethodnih razočaranja, ogroman oprez i svest o tome koliko je malo vremena ostalo za pravljenje novih grešaka. Gordana je preko dvadeset godina živela i radila u okolini Sent Galena u Švajcarskoj, zaposlena u zdravstvenom sektoru kao negovateljica. Imala je potpuno uređen život, stan, sigurnu penziju na vidiku i materijalnu stabilnost, ali je svaki dolazak u prazan stan nakon teške noćne smene nosio onu dobro poznatu tihu težinu nostalgije za rodnim krajem, našom rečju i našim ljudima. Jovan je u okolini Čačka vodio svoje poljoprivredno gazdinstvo i stolarsku radionicu, udovac već četiri godine, naviknut na tešku samoću i celodnevni rad na imanju od jutra do mraka. Oglas koji je Gordana postavila bio je skroman, bez ulepšavanja i pompe, sa iskrenom željom da pronađe mirnog, zrelog i poštenog čoveka sa kojim bi provodila leta i planirala konačan povratak u domovinu.

Jovan je dugo oklevao da li uopšte da se javi na taj oglas. Priznao je kasnije da je tri večeri sedeo ispred starog laptopa u radionici, kucao pa brisao poruku jer je mislio da žena koja decenijama živi u Švajcarskoj sigurno traži nekog gospodina iz velikog grada u odelu, a ne stolara u radnim pantalonama čije su ruke grube od drveta i zemlje. Ipak, njegova poruka je bila toliko iskrena, topla i dostojanstvena da je Gordana odgovorila već sledećeg jutra. Počeli su da razgovaraju telefonom svake večeri u isto vreme, tačno u osam sati nakon što oboje završe svoje dnevne obaveze. Ti razgovori su trajali satima; pričali su o bašti, o tome kako se suše šljive i orezuju jabuke, o Jovanovim unucima, o Gordaninom detinjstvu u Šumadiji i o onom miru koji samo zrele godine mogu da donesu. Nisu jedno od drugog skrivali apsolutno ništa: ni bore, ni zdravstvene tegobe, ni umor, ni strahove od starosti.

Prvi susret uživo desio se kada je Gordana za praznike sela na avion i došla u Srbiju. Jovan ju je sačekao na aerodromu sa buketom suvog planinskog cveća koje je sam ubrao na padinama Ovčara tokom jeseni. Nije bilo one neprijatne tišine ili nelagodnosti koja se često javlja kada se virtuelni svet pretvori u stvarni kontakt; delovalo je kao da se poznaju trideset godina i da su samo nastavili razgovor koji je prekinut pre pola sata. Proveli su dve prelepe nedelje zajedno obilazeći manastire u klisuri, šetajući pored Zapadne Morave i kuvajući domaća jela na starom šporetu na drva.

Danas, Gordana provodi svaki slobodan mesec i godišnji odmor u Čačku, a kroz godinu dana planira konačan povratak i penziju na selu. Zajedno su obnovili drveni trem na Jovanovoj kući, zasadili novu baštu i napravili topao dom u kome nema mesta za žurbu, nervozu i gradski stres. Njihova poruka svima koji se nalaze u zrelim godinama jeste da srce nikada ne stari i da nikada nije kasno za toplu ruku i iskren razgovor, bez obzira na kilometre i granice koje vas u prvom trenutku razdvajaju.

Daljina koja nas je spojila: kako su se pronašli Gordana iz Švajcarske i Jovan iz Čačka

Urednički osvrt i analiza iskustva

Spremni za novo poznanstvo?

Urednički osvrt i analiza iskustva

Spremni za novo poznanstvo?

Još ljubavnih priča

Povratak korenima i novi početak: kako su se spojili Ivana i Nikola

Most između Sarajeva i Mostara: priča Maje i Denisa o strpljenju i pravoj ljubavi