„Sve je započelo jednostavnom i iskrenom porukom bez nerealnih očekivanja, a preraslo u odnos zasnovan na uzajamnom povjerenju i svakodnevnoj podršci.“
Kada sam pre nešto više od godinu dana napravila profil na sajtu, bila sam potpuno skeptična. Iza sebe sam imala dugu vezu koja se završila tiho i bez teških reči, ali me je ostavila prilično emotivno iscrpljenom. Prijateljice su me mesecima nagovarale da dam šansu internet upoznavanju, dok sam ja uporno ponavljala da su to mesta rezervisana za ljude koji nemaju šta pametnije da rade ili traže prolazne avanture. Međutim, jedne kišne nedeljne večeri, uz čaj i osećaj monotone tišine u stanu, prelomila sam i postavila jednostavan profil. Nisam pisala bajke, samo sam navela da volim šetnje, staru arhitekturu, dobar espreso i ljude koji umeju da se nasmeju sami sebi.Marko se javio trećeg dana. Njegova prva poruka nije bila generičko 'Ćao, prelepa si' ili 'Šta radiš', na šta se većini devojaka prevrnu oči. Obratio mi se povodom rečenice iz mog opisa gde sam tvrdila da Beograd nema više od tri mesta gde se može popiti zaista dobar espreso bez prženog ukusa. Njegova poruka je glasila: 'Izazivam te na dvoboj činjenicama. Znam bar pet mesta gde barista zna šta radi, a tri su na Donjem Dorćolu. Ako pogodim bar dva, duguješ mi šetnju pored Dunava.' Bilo je to dovoljno duhovito, nenametljivo i inteligentno da odmah privuče moju pažnju.
Dopisivali smo se naredna četiri dana. Ono što me je najviše iznenadilo bila je lakoća komunikacije. Nije bilo onog neprijatnog čekanja po nekoliko sati da bi se glumila neka veštačka nedostupnost. Oboje smo bili zaposleni i u gužvi, ali su poruke stizale u pravim trenucima – kratka duhovita opaska uz jutarnju pauzu, preporuka za pesmu usred radnog dana i duži razgovor uveče kada se utisci slegnu. Shvatili smo da delimo slične poglede na porodicu, karijeru i lični mir. Ipak, oboje smo se složili da virtualni razgovori imaju svoj rok trajanja i da ekran može stvoriti lažnu sliku ako se susret predugo odlaže.
Prvi sastanak smo zakazali u četvrtak uveče, u malom lokalu u ulici Kralja Petra. Priznajem da sam imala ogromnu tremu dok sam parkirala auto. Hiljadu pitanja mi je prolazilo kroz glavu: šta ako uživo nema one energije, šta ako nastane mučna tišina, šta ako fotografije nisu bile realne? Međutim, onog trenutka kada sam ušla i videla Marka kako ustaje sa osmehom koji je bio još topliji nego na slikama, sav pritisak je nestao u sekundi. Pružio mi je ruku, a onda smo se spontano zagrlili kao da se znamo godinama.
Planirana jednočasovna kafa pretvorila se u pet sati neprekidnog razgovora. Pričali smo o detinjstvu, nespretnim počecima na poslu, putovanjima koja smo želeli da ostvarimo i strahovima sa kojima se svako od nas nosi. Konobari su već polako slagali stolice oko nas, a mi nismo primetili kako je vreme proletelo. Šetnja do mog auta pored Dunava bila je hladna, ali je u meni gorela neka sasvim nova, zaboravljena toplina.
Nakon te večeri, sve se razvijalo prirodno i bez kalkulacija. Nije bilo nesigurnosti ni nagađanja šta onaj drugi misli. Danas živimo zajedno na Dorćolu, imamo psa koga smo zajedno udomili i često se uz osmeh setimo one prve poruke o kafi. Svima koji još uvek oklevaju i misle da se prava ljubav ne može naći preko interneta, poručila bih samo jedno: skinite oklope, budite iskreni u onome što pišete i ne plašite se da napravite prvi korak. Ponekad je jedno obično 'Ćao' zaista početak najlepšeg poglavlja u vašem životu.