Pojava pametnih telefona i aplikacija za dopisivanje potpuno je promenila način na koji stupamo u kontakt sa potencijalnim partnerima. Iako je tehnologija omogućila da se ljudi povežu bez obzira na fizičku udaljenost, ona je istovremeno stvorila opasnu iluziju da je razmena tekstualnih poruka dovoljna za građenje stvarne bliskosti. Mnogi korisnici sajtova za upoznavanje provedu sedmice i mesece u svakodnevnom kuckanju, šaljući fotografije obroka, emotikone za laku noć i opširne ispovesti o svom životu, ubeđeni da se među njima razvija duboka veza. Međutim, onog trenutka kada dođe do stvarnog susreta ili čak običnog telefonskog poziva, ta kula od karata se često sruši u paramparčad, ostavljajući za sobom osećaj praznine i izgubljenog vremena.
Problem sa tekstualnim porukama jeste u tome što one potpuno eliminišu najvažnije elemente ljudske komunikacije: boju glasa, tempo govora, uzdahe, smeh i suptilne promene u tonu koje nam govore ko je zapravo osoba preko puta nas. Kada čitate poruku, vaš mozak automatski popunjava praznine sopstvenom maštom, pripisujući sagovorniku one osobine koje biste vi voleli da on ima. Na taj način vi se zapravo ne zaljubljujete u stvarnog čoveka sa svim njegovim manama i osobenostima, već u sopstvenu idealizovanu projekciju. Suprotno tome, običan telefonski razgovor od svega deset minuta u stanju je da vam pruži više stvarnih informacija o nečijoj energiji i vaspitanju nego tri sedmice neprekidnog tipkanja po ekranu.
Pravilno tempiranje prelaska sa poruka na razgovor glasom zahteva malo takta i poštovanja osnovnih pravila digitalnog bontona. Iznenadni, direktni pozivi osobi sa kojom ste do tada razmenili svega nekoliko rečenica mogu delovati previše napadno i stvoriti nelagodu, posebno kod ljudi koji imaju naporan radni dan ili brinu o svojoj privatnosti. Mnogo bolji pristup jeste da nakon nekoliko dana uspešne i tečne prepiske pošaljete kratku i nepretencioznu poruku sa predlogom za poziv: lakše mi je da popričamo pet minuta nego da tipkamo ovoliko, javi se kada budeš slobodan da se čujemo. Na taj način vi jasno pokazujete inicijativu i želju za stvarnim kontaktom, a istovremeno ostavljate sagovorniku prostor da sam izabere trenutak kada je opušten i spreman za razgovor.
Kada čujete nečiji glas, obratite pažnju na to kako se razgovor odvija. Da li osoba ume da sasluša, da li ima topao ton, da li se smeje prirodno ili zvuči ukočeno i distancirano? Kroz telefonski razgovor odmah možete uočiti osnovne elemente kulture: da li sagovornik psuje, da li vam upada u reč, da li priča isključivo o sebi ili postavlja pitanja o vama. Ako nakon tog prvog razgovora osetite prijatnost i lakoću, to je jasan signal da je vreme da se napravi sledeći logičan korak i dogovori kafa uživo. Ne dozvolite da se odnos vrati nazad u fazu pukog dopisivanja; telefon treba da bude samo brzi most koji vodi direktno do susreta licem u lice.
Sa druge strane, ukoliko primetite da osoba sa kojom se dopisujete nedeljama uporno pronalazi izgovore da izbegne svaki telefonski poziv ili kraći video kontakt, to je ozbiljan razlog za uzbunu. Ljudi koji beže od razgovora glasom najčešće nisu ono za šta se izdaju: ili su u braku pa moraju da se kriju dok kuckaju, ili koriste tuđe fotografije, ili jednostavno imaju problem sa osnovnom socijalizacijom u stvarnom svetu. Nemojte gubiti svoje dragoceno vreme na virtuelne senke. Pravi život se ne odvija u oblaku i notifikacijama, već u stvarnom svetu gde se ljudi gledaju u oči, drže za ruke i razgovaraju bez posrednika.
Problem sa tekstualnim porukama jeste u tome što one potpuno eliminišu najvažnije elemente ljudske komunikacije: boju glasa, tempo govora, uzdahe, smeh i suptilne promene u tonu koje nam govore ko je zapravo osoba preko puta nas. Kada čitate poruku, vaš mozak automatski popunjava praznine sopstvenom maštom, pripisujući sagovorniku one osobine koje biste vi voleli da on ima. Na taj način vi se zapravo ne zaljubljujete u stvarnog čoveka sa svim njegovim manama i osobenostima, već u sopstvenu idealizovanu projekciju. Suprotno tome, običan telefonski razgovor od svega deset minuta u stanju je da vam pruži više stvarnih informacija o nečijoj energiji i vaspitanju nego tri sedmice neprekidnog tipkanja po ekranu.
Pravilno tempiranje prelaska sa poruka na razgovor glasom zahteva malo takta i poštovanja osnovnih pravila digitalnog bontona. Iznenadni, direktni pozivi osobi sa kojom ste do tada razmenili svega nekoliko rečenica mogu delovati previše napadno i stvoriti nelagodu, posebno kod ljudi koji imaju naporan radni dan ili brinu o svojoj privatnosti. Mnogo bolji pristup jeste da nakon nekoliko dana uspešne i tečne prepiske pošaljete kratku i nepretencioznu poruku sa predlogom za poziv: lakše mi je da popričamo pet minuta nego da tipkamo ovoliko, javi se kada budeš slobodan da se čujemo. Na taj način vi jasno pokazujete inicijativu i želju za stvarnim kontaktom, a istovremeno ostavljate sagovorniku prostor da sam izabere trenutak kada je opušten i spreman za razgovor.
Kada čujete nečiji glas, obratite pažnju na to kako se razgovor odvija. Da li osoba ume da sasluša, da li ima topao ton, da li se smeje prirodno ili zvuči ukočeno i distancirano? Kroz telefonski razgovor odmah možete uočiti osnovne elemente kulture: da li sagovornik psuje, da li vam upada u reč, da li priča isključivo o sebi ili postavlja pitanja o vama. Ako nakon tog prvog razgovora osetite prijatnost i lakoću, to je jasan signal da je vreme da se napravi sledeći logičan korak i dogovori kafa uživo. Ne dozvolite da se odnos vrati nazad u fazu pukog dopisivanja; telefon treba da bude samo brzi most koji vodi direktno do susreta licem u lice.
Sa druge strane, ukoliko primetite da osoba sa kojom se dopisujete nedeljama uporno pronalazi izgovore da izbegne svaki telefonski poziv ili kraći video kontakt, to je ozbiljan razlog za uzbunu. Ljudi koji beže od razgovora glasom najčešće nisu ono za šta se izdaju: ili su u braku pa moraju da se kriju dok kuckaju, ili koriste tuđe fotografije, ili jednostavno imaju problem sa osnovnom socijalizacijom u stvarnom svetu. Nemojte gubiti svoje dragoceno vreme na virtuelne senke. Pravi život se ne odvija u oblaku i notifikacijama, već u stvarnom svetu gde se ljudi gledaju u oči, drže za ruke i razgovaraju bez posrednika.
