Ja sam Miloš, imam trideset i pet godina, rođen sam, živim i radim u okolini Čačka. Na svom porodičnom imanju vodim zasade voća, pre svega jabuka i lešnika, a pored toga u gradu držim sopstvenu radionicu gde se bavim obradom masivnog drveta i izradom unikatnog nameštaja po meri. Ceo svoj život naučen sam da cenim rad sopstvenih ruku, zemlju, miris strugotine i zadovoljstvo kada vidiš da si stvorio nešto čvrsto, lepo i dugotrajno što traje generacijama. Samostalnost mi je uvek bila na prvom mestu: ne zavisim ni od koga, nemam dugovanja, imam veliku sređenu kuću, veliko dvorište i posao koji volim. Ipak, čovek ma koliko bio jak i vredan vremenom shvati da posao i imanje nemaju nikakvog pravog smisla ako to dvorište ostaje tiho i ako na kraju radnog dana nemaš sa kim da sedneš na terasu, podeliš večeru i odmoriš dušu uz osmeh voljene osobe.

Fizički sam visok 180 centimetara, sportske, radničke i mišićave građe od svakodnevnog nošenja tereta i rada na imanju. Kosa mi je tamnosmeđa, kraće ošišana, a brada uredno podšišana. Nemam naviku da se doterujem za društvene mreže niti me zanimaju virtuelni lajkovi. Preko dana sam u radnim pantalonama i pamučnoj majici, a uveče volim da obučem jednostavne čiste farmerke, kožnu jaknu i udobne cipele. Ne patim od gradskih trendova gde ljudi sede po kafićima satima gledajući svako u svoj telefon, niti me privlače devojke koje mere čoveka po marki sata ili patika. Za mene je pravo bogatstvo čist vazduh, zdravlje, puna trpeza i mir u kući gde svako zna svoje mesto i gde se svi međusobno poštuju i čuvaju.

Moje slobodno vreme je potpuno vezano za prirodu i jednostavne stvari. Kad se završi sezona berbe i obrezivanja voća, najviše volim da upalim terenca i odem do Ovčarsko-kablarske klisure, popnem se na vidikovac ili odem prema Suvoboru. Volim šumu, pucketanje vatre na ognjištu, pripremu roštilja ili kotlića na otvorenom, i dobro domaće vino koje sami pravimo u podrumu. Na imanju imam dva verna nemačka ovčara koji me prate u stopu i koji su punopravni članovi mog domaćinstva. Volim staru narodnu i rok muziku, volim zvuk harmonike i gitare kada se skupi društvo na slavi ili prazniku, ali podjednako volim i sate potpune tišine kada padne mrak i kada se na selu čuje samo vetar u krošnjama drveća.

Nikada se nisam ženio i nemam dece, ne zato što sam bežao od odgovornosti, već zato što nisam hteo da gradim brak na brzinu sa pogrešnim osobama. Želeo sam prvo da napravim stabilnu bazu, da obezbedim sve što jednoj porodici treba za normalan, komforan i bezbrižan život, i da tek onda tražim ženu sa kojom mogu da planiram budućnost za ceo život. Smatram da su tridesete idealne godine za to, jer je čovek tada prošao mladalačke zablude, zna ko je i šta želi, a ima dovoljno snage i energije da stvori prelep dom.

Voleo bih da mi se javi normalna, vedra, vaspitana i iskrena devojka od 27 do 38 godina, prvenstveno iz Moravičkog, Šumadijskog, Zlatiborskog ili Raškog okruga, mada mi ni daljina ne predstavlja problem ako vidim da delimo iste vrednosti. Tražim devojku koja ceni porodicu, koja je prirodna, koja se ne plaši mirnog života van gradske buke i koja u braku želi zajedništvo, decu, slogu i uzajamno poštovanje. Ne tražim nikakvu radnicu za njivu; na mom imanju se radi mehanizacijom i ja sam taj koji nosi sav težak posao. Meni treba partnerka, oslonac, žena kojoj ću doneti cveće bez povoda, koju ću čuvati kao malo vode na dlanu i sa kojom ću graditi zdravu i srećnu porodicu.

Ako ti se dopada ova priča i ako tražiš stabilnog, vrednog i odanog muškarca bez poroka i skrivenih namera, javi se. Napiši mi poruku na Telegram ili pošalji običan SMS, kaži mi odakle si, kako provodiš dane i šta za tebe predstavlja pravi dom. Možemo da popijemo kafu u Čačku, prošetamo pored Morave i vidimo da li naše priče mogu da se spoje u jednu zajedničku.