Život u primorskom gradu nosi dva potpuno različita lica, a oni koji ovde ne žive tokom cele godine retko kada razumeju ono pravo. Leti je sve bučno, užurbano, puno turista, gužvi i buke gde niko nikoga zapravo ne vidi. Ali onda dođe jesen, kafići uz obalu pokupe suncobrane, bura očisti horizont i grad napokon prodiše svojim pravim, mirnim plućima. Upravo to jesenje i zimsko lice Istre ja najviše volim, i u tom miru već duže vreme osećam prazninu jer nemam pored sebe nekoga sa kim bih sve to podelila. Moje ime je Lucija, imam trideset i dve godine, živim u Poreču i radim kao diplomirani fizioterapeut u rehabilitacionom centru. Moj poziv je vezan za ljudsko telo, oporavak i povratak snage nakon teških povreda. To me naučilo ogromnom strpljenju, poštovanju tuđeg bola i svesti o tome koliko je malo potrebno da čovek izgubi zdravlje i mir, pa samim tim sitničavost i svakodnevne gluposti ostavljam daleko iza sebe.

Visoka sam 168 cm, vitke građe, sa prirodnom kestenjastom kosom koja je uvek vezana u rep kad radim, zelenkasto-smeđim očima i jednostavnim stilom. Moja porodica ima manji maslinik u unutrašnjosti Istre, blizu Višnjana, i berba maslina u oktobru za mene je najlepši period u godini. Nema boljeg osećaja od onog kada celog dana radiš među stablima, na vetru, pa uveče sedneš uz vatru, prepečen hleb i tek isceđeno, mutno zeleno maslinovo ulje sa malo soli. Volim dugačke šetnje uz more kada na šetalištu nema nikoga osim galeba, volim da sednem na stene u uvali i čitam knjigu dok mi vetar nosi miris soli u lice. Ne patim od markirane garderobe, ne trošim vreme na uređivanje slika za mreže i nikada me nećeš videti kako se nameštam za fotografisanje. Život se dešava u stvarnosti, a ne u virtuelnim lajkovima.

Želela bih da mi se javi slobodan, zreo i pošten muškarac od 30 do 43 godine, po mogućstvu iz Istre ili sa Kvarnera, mada mi ni daljina ne predstavlja problem ako prepoznam pravog čoveka. Tražim nekoga ko je samostalan, ko ima svoj posao i ko ceni iskrenost iznad svega. Ne podnosim egoizam, hvalisanje i muškarce koji stalno imaju potrebu da dokazuju da su u pravu. Treba mi mirna ruka, topao pogled i neko s kim mogu da se nasmejem nakon napornog dana, da popijemo čašu dobre malvazije ili terana i da znam da smo tim koji se međusobno čuva od svega. Ako tražiš letnju avanturu ili nekoga za prolazno dopisivanje dok ti ne prođe dosada, molim te da zaobiđeš ovaj tekst.

Ako si prepoznao sebe u mojim rečima, javi se na mejl. Napiši mi par rečenica o tome ko si, šta voliš da radiš kada završiš posao i kako zamišljaš savršen miran vikend. Ako kliknemo na prvu poruku, lako ćemo razmeniti brojeve, sesti na obalu uz toplu kafu i videti da li delimo isti pogled na život.